Solun

Za većinu ljudi iz Srbije Solun je stanica na putu za Halkidiki — sat vremena za kafu, pa dalje. Grad iza te stanice star je dva i po milenijuma, ima petnaest spomenika na UNESCO listi i studentski izlazak kakav u Grčkoj drži još samo Atina. Od Beograda ga deli oko šeststo trideset kilometara, to jest jedan dan vožnje.

Osamnaestog avgusta 1917. požar je goreo trideset dva sata i pojeo trećinu grada — oko devet i po hiljada kuća, a bez krova je ostalo preko sedamdeset hiljada ljudi. Solun posle toga nije vraćen u staro stanje: francuski arhitekta Ernest Ebrar dobio je da ga nacrta iznova, sa širokim potezima i trgom Aristotelous koji se otvara pravo na more. Zato donji grad izgleda planirano, a Ano Poli iznad njega ne izgleda — gornji grad je jedini deo koji je vatra zaobišla i u kome je ostala stara matrica ulica.

Pre rata je ovde živelo oko sedamdeset hiljada Jevreja, potomaka Sefarda proteranih iz Španije posle 1492. Jedno vreme su bili većina stanovništva, pa se grad zvao „majka Izraela“. Deportacije počinju u februaru 1943; do kraja maja odvedeno je oko pedeset hiljada ljudi i stradalo je preko devedeset odsto zajednice. Danas ih je oko hiljadu i trista. Bez tog podatka se ne razume zašto grad ovih razmera ima tako malo starih porodičnih radnji i tako mnogo praznih parcela u centru.

Solun se, uostalom, najpre jede. Bugaca je jufka sa kremom od griza ili sirom, jede se ujutru i stojeći, a solunska verzija je hrskava i jedva slatka. Za kraj idu trigona — kornetići od jufke punjeni kremom, iz Panorame, predgrađa na brdu iznad grada. Uveče se silazi u Ladadika i to obično traje duže nego što je planirano.