Kilimandžaro

Kilimandžaro je jedan od retkih vrhova od gotovo šest hiljada metara na koji se penje bez alpinističkog znanja, i zato ga potcenjuju: uspeh zavisi od broja dana, ne od kondicije. Merilo je visina spavanja: iznad 3.000 metara najviše 500 metara više po noći, i noć više na svakih 1.000. Vodič i nosači su obavezni po zakonu, takse parka same prelaze osam stotina dolara, i sve se ugovara iz Mošija.

Planina se ne penje sama: park zahteva licenciranog vodiča i nosače, i to je jedini način. Takse parka su javne i plaćaju se po danu — 61€ konzervacione takse dnevno, 43€ za kamp po noći, 17€ za spasavanje, na sve PDV — pa sedam dana samo u taksama pređe osam stotina dolara po osobi. Na to ide agencija sa vodičima, nosačima, hranom i šatorima: skromna sedmodnevna tura je oko dve hiljade dolara po osobi, ozbiljna tri do četiri, i razlika je u broju nosača, hrani i tome da li vodič ima pulsni oksimetar i zna da ga čita. Napojnice za tim su posebno i običaj ih računa u stotinama dolara.

Ruta i broj dana odlučuju. Marangu, jedina sa kolibama umesto šatora, je najkraća i najgora za aklimatizaciju; Mačame za šest ili sedam dana je najpopularnija i ima „penji se visoko, spavaj nisko“ profil koji pomaže; Lemošo za sedam ili osam je najduža, najlepša i daje najviše dana za aklimatizaciju. Visinska bolest ne pita za kondiciju — maratonci ne stižu do vrha češće od onih koji hodaju sporo, jer brzo penjanje ne ostavlja telu vreme da se prilagodi — i jedini lek je dan više. Ko ima novca za šest dana, štedi na hotelu i uzima sedam.

Dan vrha počinje u ponoć iz kampa na 4.600 metara, šest do sedam sati po mrazu i šljunku do Uhuru vrha na 5.895 u izlazak sunca, pa isti dan silazak do 3.100. To je najduži dan koji većina ljudi ikad prehoda, i posle njega ostaje još jedan dan silaska. Sezone su januar–mart i jun–oktobar; april i maj su kiša i blato, novembar kraća kiša. Moši u podnožju je grad iz kog sve kreće, sa agencijama na svakom uglu — bira se po preporuci i po tome kako plaćaju nosače, ne po ceni.