Ngorongoro

Ngorongoro je jedan dan u krateru i to je dovoljno: spust u šest ujutru, šest sati vožnje po dnu na kom se vidi sve osim žirafe, izlazak do dva. Naplaćuje se drugačije od svega: sedamdeset dolara po osobi za ulazak u zaštićenu oblast plus 255€ po vozilu za spust — pa se vozilo puni do kraja, jer se cena deli.

Krater je kaldera vulkana koji se urušio pre dva i po miliona godina: dvadeset kilometara širok, šest stotina metara dubok, sa zidovima koji drže dvadeset pet hiljada velikih životinja na dnu jer većina nikad ne izlazi. Ovde je najveća gustina lavova u Africi i tridesetak crnih nosoroga, koji se vide skoro sigurno — što nigde drugde nije slučaj. Nema žirafa, jer ne mogu niz strminu, i nema impala, iz razloga koje niko ne zna. Sa ivice kratera se vidi celo dno kao mapa, i taj pogled sa vidikovca je deo dana koji se ne preskače.

Cena je po vozilu i to menja računicu: uz sedamdeset dolara po osobi za ulazak u zaštićenu oblast, koji važi dvadeset četiri sata, spust u krater se plaća 255€ po vozilu bez obzira na broj putnika, na sve osamnaest posto PDV-a. Grupa od šestoro deli spust na pedesetak dolara po glavi; par ga plaća ceo. Vozilo sme dole samo šest sati i ulazi se po rasporedu, pa se kreće u zoru: prvo je najhladnije, najpraznije i sa najviše mačaka na putu.

Ngorongoro se radi na putu ka Serengetiju ili nazad, jer put prolazi po ivici kratera; lodžovi na ivici su skupi i imaju pogled, kampovi u Karatuu sat niže su jeftini i nemaju ga. Zaštićena oblast je veća od kratera — Masaji žive u njoj sa stokom, što je jedinstveno među parkovima — i uključuje Olduvaj, klisuru gde su Likijevi našli prve hominide, koja je na putu i vredi sat zbog muzeja. Ko ima još jedan dan, ide na Empakai, manji krater sa jezerom, u koji se silazi peške sa rendžerom.