Milano

Milano se ne dopadne odmah i to je poštenije nego suprotno. Nema panoramu kao Firenca ni kulise kao Venecija, ali ima najveću crkvu u Italiji, jednu sliku na zidu za koju se karte hvataju mesecima unapred i nedelju u aprilu kad hotelska noć košta tri i po puta više nego inače.

„Poslednja večera“ je u trpezariji uz crkvu Santa Maria delle Grazie i jedina je stvar u Milanu koja se mora planirati. U prostoriju ulazi najviše četrdeset ljudi odjednom, na 15 min. Termini se puštaju četiri puta godišnje, za po tri meseca, a svake srede u podne izađe dopuna za sledeću nedelju — to je realna šansa za one koji su zakasnili. Karta glasi na ime, a ko ne stigne pola sata ranije, gubi je. Ponedeljkom je zatvoreno.

Duomo se gradio od 1386, a poslednja vrata dobio je tek 1965 — pet i po vekova jednog gradilišta, sa mermerom koji je iz kamenoloma u Kandolji stizao vodom. Najveća je crkva u Italiji, jer je Sveti Petar u Vatikanu, a na vrhu najvišeg tornja, na 108,5 metara, od 1774. stoji pozlaćena Madonina.

Milano ima nedelje u kojima se ne dolazi bez razloga. Za Nedelju dizajna u aprilu 2026. prosečna noć u praćenim hotelima bila je tri i po puta skuplja nego u nedeljama bez sajma, najviše do tada. Zato se kalendar sajmova gleda pre datuma putovanja; ako je datum nepomeran, smeštaj se traži mesecima ranije.