Keln

Keln je jedan od retkih gradova u kojima prva slika ne mora da se traži: izađeš iz voza i katedrala je pedeset metara dalje, previše velika da stane u kadar. Zidana je 632 godine, sa pauzom od skoro tri veka, i završena je 1880. po originalnim srednjovekovnim planovima. Ostatak centra je posle rata podignut na brzinu i uopšte ne pokušava da se takmiči sa njom.

Od 1. jula 2026. razgledanje katedrale se naplaćuje: 12€, sniženo 6€, deca do trinaest godina besplatno. Ko dolazi na misu, da se pomoli ili da upali sveću, ne plaća ništa i severni krak transepta ostaje otvoren tačno zbog toga. Toranj je posebna karta i poseban ulaz spolja: 533 stepenika do platforme na oko sto metara, 8€, poslednji ulaz pola sata pre zatvaranja. Stepenište je usko i na delovima jednosmerno, pa se silazi tek kad se gore raščisti.

Ispod grada je rimski sloj. Keln je osnovan kao Colonia Claudia Ara Agrippinensium i zato se u centru stalno nailazi na zid, kanal ili mozaik ispod staklenog poklopca. Rimsko-germanski muzej je zbog rekonstrukcije preseljen u Belgijsku kuću kod Neumarkta, karta je 6€ i utorkom ne radi; veliki Dionisov mozaik ostao je u zatvorenoj zgradi na Roncalliplatzu i za sada se ne vidi. Rimska kula na uglu Zeughausstraße stoji na otvorenom i za nju ne treba ništa.

Kelš se pije iz čaše od dva decilitra i to nije poza nego sistem: konobar, koga zovu Köbes, donosi novu čim je stara prazna i svaku crta na podmetaču. Da bi prestao, staviš podmetač preko čaše — reč nije potrebna, a računa se po crticama. Pravila su ozbiljna do te mere da je 6. marta 1986. potpisana Kelška konvencija, kojom je definisano ko sme tako da zove svoje pivo. Pije se stojeći ili za dugim stolom sa nepoznatima, i to je ovde normalno.