Karta za Poslednju večeru: kako se stvarno dolazi do nje

Slika traje petnaest minuta, sve ostalo je logistika. Ulaznica za Leonardovu Poslednju večeru u Santa Maria delle Grazie košta 15€ sa uključenom rezervacijom, u prostoriju ulazi najviše četrdeset ljudi odjednom i unutra se ostaje tačno petnaest minuta. Cena nije problem — problem je što se karte ne prodaju kontinuirano, nego u talasima, i što nestanu istog dana kad izađu.

Kada se karte puštaju

Termini se otvaraju kvartalno i po fiksnom ključu: u septembru za novembar–januar, u decembru za februar–april, u martu za maj–jul, u junu za avgust–oktobar. Prodaja ide preko Vivaticketa, karte glase na ime koje se posle kupovine ne menja, i jedna osoba može da kupi najviše pet karata u kalendarskoj godini. Praktično to znači da datum putovanja ne bira putnik nego kalendar prodaje: ko planira odmor u aprilu, gleda decembarsko puštanje, a ne martovsko. Ko za Milano sazna mesec dana ranije, u redovnoj prodaji neće naći ništa.

Petnaest minuta, i trideset ranije

Radno vreme je od utorka do nedelje, 8.15–19, poslednji ulaz u 18.45, ponedeljkom je zatvoreno, kao i 1. januara i 25. decembra. Traži se dolazak najmanje trideset minuta pre termina; ko zakasni, gubi pravo ulaska, a kupljena karta se ne vraća i termin se ne menja. Grupa se pušta kroz niz vrata koja se zatvaraju iza nje, pa se sledeća grupa čeka. Snižena karta je 2€ za uzrast 18–25, a mlađi od osamnaest ulaze besplatno. Prve nedelje u mesecu ulaz je besplatan za sve, ali i tada samo sa rezervacijom — te karte izlaze prethodne srede u podne, i tog dana nema ni grupa ni vođenih tura.

Zašto se ulazi na petnaest minuta

Zato što ovo tehnički nije freska. Leonardo je između 1495. i 1498. slikao temperom na suvom malteru da bi mogao da se vraća i prepravlja — freska to ne dozvoljava. Cena te slobode plaća se od prvog dana: propadanje je počelo odmah po završetku, 9. februara 1498, a već 1532. slika je opisana kao zamućena i bez boje. Refektorijum je pogođen savezničkim bombardovanjem 15. avgusta 1943. i krov je odleteo; zid su spasile vreće peska. Restauracija je trajala od 1978. do 1999. i posle nje je prostorija zatvorena, prozori zazidani, vlaga i temperatura pod kontrolom. Svaki posetilac unosi vlagu — otuda i ograničenja.

VodičŠta se u Milanu radi u preostala dva dana, bez ove karte:Milano →

Šta ako karata nema

Dva puta stvarno postoje. Prvi je sreda u podne i strpljenje. Drugi su vođeni obilasci: grupe od deset i više karata rezervišu se posebnim kanalom, pa organizatori tura imaju termine i kad ih na zvaničnom sajtu nema — samo se uz kartu plaća i vodič, pa je konačna cena osetno viša. Na otkaze se ne računa, jer se kupljena karta ne vraća. Ono što ne postoji je karta na licu mesta. Ko dođe pred crkvu bez rezervacije, ulazi u crkvu — koja je besplatna i lepa — ali refektorijum je zaseban ulaz i tamo se bez imena na listi ne prolazi.

Terase Duoma kao zamena

Terase se ne rezervišu mesecima unapred, pa su zamena koja se uzima isti dan: stepenicama 16€, liftom 18€, a zvanični sajt za posetu računa najmanje sat vremena. Gore se hoda po samom krovu, između gugli. Dva upozorenja: krov je potpuno otvoren, bez ijedne senke, pa je u julu i avgustu u podne neprijatno do neizdrživo; i lift vozi samo do prvog nivoa — na drugi se penje stepenicama. Fast track je 28€ i jedino što kupuje je red pred ulazom, ne bolji pogled.

VodičDrugi italijanski grad u kome termin ulaska odlučuje o celom danu:Firenca →

Druga zamena je Pinakoteka Brera, 15€, sa terminom koji se rezerviše kroz sistem samog muzeja. Redosled je zato isti za svaki datum: prvo kvartalno puštanje, pa sreda u podne, pa tura sa vodičem — a terase i Brera su plan za dan kad nijedno od toga ne prođe.