Toskana koju svi fotografišu nije ni u jednom gradu

Skoro svi planiraju Toskanu isto: tri noći u Firenci, Uficiji, Duomo, jedan dan Sijena, možda Piza usput da se slika stub. Sve je to u redu i sve vredi videti. Ali ona slika zbog koje je čovek uopšte poželeo u Toskanu — talasasto brdo sa redom čempresa i jednom kućom na vrhu — nije ni na jednom od tih mesta.

Nije ni znamenitost. Nema kasu, nema radno vreme, ne piše u vodiču pod „šta obići“. To je pogled sa puta. Konkretno, uglavnom sa regionalnog puta SP146, između San Kvirika d'Orče i Pjence, i ljudi ga snime tako što stanu na bankinu na mestu gde nije predviđeno da se staje.

To zvuči kao razočaranje dok se ne shvati šta zapravo znači: u Val d'Orči se ne obilazi, nego se vozi. Ceo dan izgleda tako da se ujutru krene iz nekog malog mesta, vozi se sat vremena po putevima koji nemaju nijednu pravu deonicu, staje se pet puta bez razloga, i uveče se vrati na dvadeset kilometara od mesta gde se počelo.

Usput ima nekoliko mesta koja opravdaju stajanje. Najčudnije je Banjo Vinjoni. To je selo koje umesto glavnog trga ima bazen — pravougaonu kamenu kadu iz šesnaestog veka punu tople sumporne vode, sa kućama poređanim okolo kao oko piazze. Nisu je napravili kao atrakciju nego zato što voda tu izvire na pedeset stepeni i vekovima se koristila. U toj centralnoj se ne kupa — samo se gleda, iz kafića koji je udaljen tri metra.

„Selo u kojem je trg zapravo bazen, i to niko ne smatra neobičnim.“

— beleška s puta

Deset kilometara dalje je Pjenca, koja je nastala tako što je jedan papa 1459. odlučio da rodno selo pretvori u „idealan grad“ i preimenuje ga po sebi. Radovi su trajali tri godine. Papa je umro dve godine kasnije, pa se od idealnog grada nikad nije otišlo dalje od centra — i baš zato je danas ceo taj centar renesansni komad koji se pređe pešice za dvadeset minuta.

Ono što ovaj kraj čini neobičnim je da pejzaž koji svi doživljavaju kao netaknutu prirodu zapravo nije priroda. Ta brda su glinena i gola zato što se na njima vekovima oralo; čempresi su sađeni duž puteva namerno, kao oznaka prilaza imanju. Ceo taj prizor je posledica poljoprivrede, i pod zaštitom UNESCO-a je od 2004. baš kao kulturni pejzaž, ne prirodni.

Bez auta ovo praktično ne postoji — autobusi između sela postoje, ali voze retko i ne idu putevima zbog kojih se dolazi. Dobar deo sporednih puteva su strade bianche, beli šljunčani putevi, na kojima se ne juri i sa kojih se auto vrati siv. I zeleno je aprila i maja; već krajem juna sve je požnjeveno i zlatnosmeđe, što je lepo, ali nije ona slika sa Instagrama.

IzletiBez auta — šta se iz Firence ipak stiže autobusom i vozom?Izleti iz Firence →

I najvažnije: ovde nema šta da se „radi“. Nema muzeja koji se mora, nema liste. Ako je odmor uspešan samo kad je popunjen, ovaj kraj će delovati kao dosadan sat i po vožnje. Ako je uspešan kad se stane pet puta bez razloga — onda je ovo, verovatno, ono zbog čega si i krenuo u Toskanu.