Kairo

Kairo se planira po saobraćaju, ne po mapi: piramide i Veliki egipatski muzej su na zapadnoj obali Nila i idu u isti dan, islamski i koptski Kairo na istočnoj, a između je petnaest kilometara vazdušne linije kroz centar, koji se u podne ne prelazi. Tri dana su dovoljna ako se svako jutro počne rano i ako se metro koristi gde god stiže.

Piramide su predgrađe, ne izlet. Giza je deo grada, plato se otvara u osam i prva dva sata su jedina u kojima se hoda bez podnevne vrućine. Ulaz na plato za strance je 12€; ulazak u Keopsovu piramidu naplaćuje se posebno, 25€, i unutra nema ničega osim uskog hodnika i prazne komore, pa se za većinu ne isplati. Veliki egipatski muzej, otvoren u novembru 2025, dva kilometra je dalje, i karta se kupuje isključivo na njegovom sajtu, za datum i termin — na ulazu se ne prodaje. Muzej traži tri sata, i to posle piramida, ne pre.

Grad se prelazi metroom kad god linija ide u pravcu koji treba: tri linije, karta 0,20–0,30€ po broju stanica, i vagoni rezervisani za žene. Za sve ostalo su Uber i Careem, koji se plaćaju karticom i skidaju cenkanje sa taksistima. Islamski i koptski Kairo su dva dana, ne jedan: islamski se hoda od severne kapije do Citadele i najbolji je kasno popodne, kad tezge zasvetle, a koptski je jedno jutro koje se spaja sa Sakarom.

Bakšiš je deo cene svega i to se prihvata unapred: čuvar koji otvori grobnicu, čovek koji pokaže put, konobar — sitne novčanice u džepu rešavaju pola neprijatnosti. Druga polovina se rešava jednim pravilom: ko ti priđe sam da ponudi pomoć, prodaje nešto. Ovo nije opasan grad, nego naporan; posle tri dana se u Luksor odlazi sa olakšanjem, i to je normalno.