Peking

Peking se ne obilazi spontano: Zabranjeni grad prodaje karte samo unapred, na ime i pasoš, najranije sedam, a najkasnije jedan dan pre posete, i ponedeljkom je zatvoren, osim kad je državni praznik. Ko to sazna na kapiji, izgubio je dan.

Karta za Zabranjeni grad je 7,70€ od aprila do oktobra i 5,10€ od novembra do marta, a unutra dnevno sme najviše četrdeset hiljada ljudi. Termini za svaki dan puštaju se nedelju ranije u osam uveče po pekinškom vremenu, i sezonski datumi nestanu za nekoliko minuta. Na ulazu se proverava pasoš na koji je karta kupljena — ovde je on ulaznica, ne dokument koji stoji u sefu.

Veliki zid nije jedno mesto nego izbor. Badaling je najbliži centru, sat do sat i po, i do njega vozi prigradski voz S2, zato je i najpuniji. Mutianyu je sat i po do dva kolima, potpuno obnovljen, sa žičarom gore i toboganom od 1.580 metara dole, i sa osetno manje ljudi. Jinshanling je dva do tri sata daleko, samo delom obnovljen, i tamo se hoda satima bez gužve. Bez kola i vodiča Badaling vozom je jedini lak izbor; sa prevozom — Mutianyu.

Metro je obeležen i na engleskom i pokriva sve što putniku treba, ali na ulazu u svaku stanicu torba ide kroz rendgen, pa se u špicu računa pet do deset minuta više. Plaća se telefonom, i aplikacija mora da radi pre sletanja — kako se to podešava piše na stranici Kine. Gotovinu po zakonu mora da primi svako, a od februara 2026. prodavac ne sme da je odbije ni zato što nema sitno: mora da nađe rešenje sa kupcem ili ga uputi u banku.