Aleksandrija

Aleksandrija se ne obilazi zbog antike, jer je antike skoro nema — svetionik je pao u 14. veku, palate su pod morem, biblioteka je spaljena. Dolazi se zbog grada koji je 20. vek ostavio na Mediteranu: Korniš, kafane iz kolonijalnog vremena, riba na pijaci i more koje Kairo nema. Jedan dan iz Kaira vozom je dovoljan; dva su bolja.

Voz iz Kaira je najlakši način: dva i po do tri sata sa Ramzesove stanice, sa klimom u prvoj klasi i kartom koja se za strance kupuje na šalteru ili preko aplikacije. Autobusi voze pustinjskim autoputem za isto vreme i stižu na drugu stranu grada. Ko dolazi na jedan dan, ide prvim jutarnjim vozom i vraća se onim u sedam uveče; grad je dugačak i sve što vredi je na Kornišu ili blizu njega, pa se popodne troši na taksi vožnje duž obale.

Kajtbejova tvrđava stoji na mestu Farosa, jednog od sedam svetskih čuda, i sagrađena je 1477. od njegovog kamena — blokovi svetionika se vide u zidovima. Unutra je manje nego spolja, ali pogled sa bedema na istočnu luku i ceo Korniš je najbolji u gradu. Biblioteka Aleksandrina, otvorena 2002, je zgrada u obliku sunčevog diska koji izranja iz mora i ono što se u njoj gleda je sama zgrada — čitaonica na jedanaest nivoa pod jednim krovom. Ulaznica se plaća po muzejima unutra, od stotinu i pedeset funti za glavnu salu do trostruko za sve.

Grad koji vredi je između ta dva. Kafana Delice i Trianon iz 1920-ih, u kojima se sedi kao da nije prošao vek; pijaca u Anfušiju sa ribom koja se bira pa se peče u restoranu pored; katakombe Kom el Šokafa, rimska grobnica na tri sprata otkrivena kad je magarac propao kroz zemlju 1900. Korniš se hoda uveče, kad grad izađe na vazduh, od Kajtbeja do Stenlija — deset kilometara, sa tramvajem koji vozi paralelno za ko odustane.