Kafa u Italiji: šank, sto, kapućino pre podneva i caffè sospeso

U Italiji se kafa najčešće pije brzo, stojeći za šankom, a običaji oko nje su malobrojni: šank je jeftiniji od stola, kapućino pripada jutru, a posle jela ide espreso. Ništa od toga nije zakon. To su navike koje bar održava iz dana u dan, i ko ih zna, uklopi se u prvom minutu.

„Un caffè“ je espreso

Kad se u italijanskom baru zatraži „un caffè“, stiže mala šolja guste, tamne kafe sa zlatnom penom, i to je espreso; posebnu reč za njega niko ne koristi. Sam aparat je iz Torina: Angelo Moriondo je 1884. patentirao parnu mašinu za bar, Luigi Bezzera je 1901. dodao porciju po šolji, a Achille Gaggia je 1938. patentirao klipni mehanizam i 1947. ga usavršio, pa se od tada na kafi pojavljuje krema. Kod kuće se pije iz moke, lončića koji je Alfonso Bialetti 1933. pustio u prodaju kao Moka Express, i koji se od tada gotovo ne menja.

Kapućino, jutro i makijato

Kapućino je jutarnje piće, uz doručak i kroasan; ime nosi po smeđoj boji odora kapucinskih fratara. Običaj kaže da se pije do oko jedanaest sati, a posle obroka retko, jer se mleko smatra pretežkim za kraj jela. Nije zabrana, samo znak da se naručuje kao gost; domaći posle jela naručuju drugačije. Posle ručka se traži espreso ili makijato, espreso sa kapljom mlečne pene, a ko voli jače, korretto, espreso sa grapom ili sambukom.

Šank ili sto

Bar naplaćuje dve cene, jednu za šank (al banco) i drugu za sto (al tavolo), a sto obično košta otprilike dvostruko više. Razlog je jednostavan: sto se plaća poslugom i pogledom, šank samo kafom. U firentinskom baru espreso za šankom košta 1–1,50€, pa se doručak tamo često pojede stojeći. U turističkim zonama se prvo plaća na kasi, pa se račun (scontrino) pruža šankeru; u manjim mestima i u mnogim južnim barovima plaća se često tek pri izlasku, ali kako je u konkretnom lokalu, vidi se po tome šta rade ljudi ispred.

HranaKafa, panini i doručak u Firenci, od šanka do stola:Gde i šta se jede u Firenci →

Napulj je grad u kom se o kafi govori najglasnije. Caffè Gambrinus, na Via Chiaia, otvoren je 1860, a njegov art nuvo enterijer nastao je u obnovi 1889–1890, po nacrtu Antonija Kurija; među gostima su bili Oskar Vajld, D'Anuncio, Hemingvej i Sartr. Iz radničkih kafea istog grada potiče i caffè sospeso: gost plati dve kafe, popije jednu, a drugu ostavi. Ko uđe kasnije i upita ima li ostavljenih, dobije je bez plaćanja. Običaj je danas ređi nego nekad i vezuje se uglavnom za božićno vreme.

HranaŠta se jede uz napuljsku kafu, od sfoljatele do babà:Gde i šta se jede u Napulju →