Sidi Bu Said

Sidi Bu Said i Kartagina su jedan dan, jednim vozom: ruševine se rade ujutru dok nema vrućine, selo popodne kad su ulice u hladu i kad kafana na litici ima svetlo sa mora. Kartagina razočara onog ko očekuje Rim, i oduševi onog ko je pročitao šta ovde piše pre nego što je došao.

Kartagina nije jedan lokalitet nego desetak rasutih po predgrađu, sa zajedničkom ulaznicom od 6€ koja važi za sve u istom danu. Rimsko je sve što se vidi — Antoninove terme uz more, vile na brdu Odeon, amfiteatar, cisterne — jer je punska Kartagina sravnjena 146. pre nove ere i ono što je od nje ostalo su temelji na brdu Birsa i dve punske luke, danas dva mirna jezera sa čamcima. Muzej na Birsi je i dalje zatvoren zbog rekonstrukcije, sa ciljem da se otvori krajem 2026; brdo se penje zbog pogleda na zaliv, koji objašnjava zašto je grad bio baš ovde.

Redosled koji radi: voz do stanice Carthage Hannibal, peške do Birse za pogled, pa nizbrdo do termi uz more i punskih luka, i onda opet voz dve stanice do Sidi Bu Saida, za 0,24€ po vožnji. Terme su najveće što stoji i jedino gde se oseti razmera; sve ostalo su ograđeni parkovi sa kamenjem koje traži maštu. Ko ima vremena, dodaje Tofet, par koraka od punskih luka — svetilište gde su Kartaginjani, po Rimljanima, žrtvovali decu, a po nekim arheolozima samo sahranjivali one koje su umrle rano.

Sidi Bu Said je selo u kome je 1920-ih baron d'Erlanže popularizovao plavo-belu šemu, i tako je i ostalo. Glavna ulica je sto metara prodavnica, iza nje su ulice bez ijedne, a na kraju su dve kafane na litici — bira se ona dalja, manje poznata i bolja. Bambalouni, prženo testo sa šećerom, prodaje se na ulazu u selo i jede se toplo, u hodu.