Hoi An

Hoi An je bio među najvažnijim lukama jugoistočne Azije dok se reka nije zatrpala i trgovina preselila u Da Nang. Grad je posle toga dvesta godina stajao, pa se sačuvao ceo — i zato je danas na UNESCO listi, a ne pod betonom.

Ulaznica za stari grad je 4€ i najčešće se pogrešno razume. Njome se ne plaća ulazak u ulice — po njima se hoda, jede i fotografiše bez ičega. Karta je knjižica sa pet kupona za pet od dvadesetak zaštićenih objekata: kineskih sabornih kuća, trgovačkih kuća, muzeja i Japanskog mosta. Kontrola je na vratima objekta, ne na ulici.

Ono zbog čega se ovde ostaje druga noć je krojenje. Grad ima nekoliko stotina radionica koje šiju po meri za jedan do dva dana; kvalitet ide od odličnog do lošeg i razlika se ne vidi u izlogu nego u tome koliko puta te zovu na probu. Ko planira odelo ili kaput, dolazi prvog dana i odlazi trećeg — a ne obrnuto.

Uveče se gasi ulična rasveta i pale se svileni lampioni, a po reci Thu Bon plutaju čamci sa svećama. To je najfotografisanija stvar u zemlji i puna je ljudi, ali ima jednostavan hak: petnaest minuta hoda uzvodno, preko mosta ka pijaci, i ista slika je bez gužve.