San Sebastijan

San Sebastijan je grad veličine Novog Sada u kome se večera radi stojeći, komad po komad, u barovima koji su jedan do drugog. Ista ta gastronomija drži i tri kuće sa po tri Mišlenove zvezdice u krugu od desetak kilometara, pa se u istoj nedelji jede za pet evra i za dvesta.

Pinčosi nisu tapasi. Ne dobijaju se uz piće nego se svaki plaća posebno, oko tri do četiri evra po komadu, a topli se prave po porudžbini i ne stoje na šanku. Pravilo je da se u jednom baru uzme jedan, najviše dva, i pređe u sledeći — Parte Vieja ima nekoliko desetina barova u par ulica, pa cela večera stane u tri stotine metara. Ide se u dva talasa, oko jedan po podne i posle osam uveče; između toga je grad prazan.

Uvala La Konča je zatvorena sa dve strane brdima i to je razlog zašto more ovde nikad nije uzburkano. Sa istočne strane stoji Urgul sa tvrđavom i kipom Presvetog Srca visokim dvanaest i po metara; penje se peške za dvadesetak minuta i besplatno je. Sa zapadne je Igeldo, vrh na sto osamdeset jedan metar iznad mora, do koga vozi stari funikular. Gore je mali zabavni park iz drugog vremena, a pogled je onaj sa svake razglednice grada.

Kiša je deo dogovora: oko hiljadu šesto pedeset milimetara godišnje i sto četrdeset kišnih dana, što je više nego u Londonu. Zato je zelenije nego ostatak Španije i zato leto ovde ima dvadeset jedan stepen a ne trideset osam. Druga stvar koja iznenadi je jezik: baskijski nije u srodstvu ni sa jednim poznatim jezikom u Evropi, u Gipuskoi ga tečno govori polovina odraslih, i grad se na njemu zove Donostija — tako piše i na tablama.