Esauira

Sultan Sidi Mohamed ben Abdalah je šezdesetih godina osamnaestog veka doveo francuskog inženjera Teodora Kornija, čoveka školovanog na Vobanovim utvrđenjima, i naručio luku po pravilima evropske vojne arhitekture. Zato Esauira ima prave uglove i ulice koje se seku pod devedeset stepeni, čega u marokanskim medinama nema nigde drugde.

Prva stvar koju primetiš nije arhitektura nego vetar. Pasati duvaju gotovo bez prekida, najjače od aprila do septembra, i zbog njih Esauira leti ima oko dvadeset pet stepeni dok Marakeš ima četrdeset. To je i razlog zašto je grad postao mesto za kajtsurf i jedrenje na dasci, a ne za ležanje na peškiru: plaža je široka i duga, ali se na njoj uglavnom hoda i trči. Ponesi nešto sa rukavima, i za avgust.

Medina je na UNESCO listi od 2001, po kriterijumima koji upravo govore o spoju evropskog plana i severnoafričkog života. Bedemi Skale su široki koliko i ulica, sa nizom starih topova okrenutih ka okeanu, i to je mesto sa kog svi gledaju zalazak. Orson Vels je ovde snimao „Otela“ početkom pedesetih, a Skala je u trećoj sezoni „Igre prestola“ glumila Astapor — u gradu se to i danas naplaćuje kroz obilaske.

Luka je i dalje radna, ne dekor. Ujutru se iskrcavaju sardine i ugori, a odmah uz nju je red tezgi na kojima biraš ribu i platiš da ti je ispeku na licu mesta — najjeftiniji dobar obrok u gradu, ali cenu dogovori po kilogramu pre nego što se riba stavi na roštilj. Miris je onakav kakav ide uz radnu luku i to se ne da izbeći.