Gde i šta se jede u Sao Paulu

U Sao Paulu se ne jede brazilski nego sve odjednom, i to je posledica doseljavanja: Brazil ima najveću japansku zajednicu van Japana, oko dva miliona ljudi, i više od polovine živi baš u državi Sao Paulo; uz njih su Italijani iz Kalabrije i Libanci koji su esfihu učinili uličnom hranom. Grad se obilazi kroz obroke bolje nego kroz spomenike.

Ručak po kilu — institucija, ne trik

Comida por quilo je sistem u kom se tanjir puni sa pulta, stavlja na vagu i plaća po težini. Postoji u celom Brazilu, ali je u Sao Paulu razvijen do kraja: u boljim lokalima na pultu stoje i roštilj i sušeno meso, što se drugde plaća posebno. Prosečna cena kilograma u gradu je 14,58€, po Procon-SP merenju na 350 lokala — na severu grada jeftinije, na zapadu skuplje. Ide se između podneva i dva, kad je sve sveže.

Liberdade — japanska i sve ostalo

Ramen, tempura, gjoza i sušene alge u prodavnicama u kojima se ne govori portugalski. Subotom i nedeljom je pijaca na trgu Liberdade sa jakisobom i pastel od bacalhau. Kvart je danas i kineski i korejski, pa je najbolji ručak često onaj koji nije japanski.

Za 3 danaKako se ovi obroci uklapaju u trodnevni plan:Sao Paulo za 3 dana →

Bikšiga i italijansko nasleđe

Kvart u kom su se naselili Italijani iz Kalabrije, sa kantinama koje rade od pedesetih. Ovde se jede u porcijama za dvoje bez obzira na to koliko vas ima. Nedeljom je na trgu Don Orione pijaca antikviteta, ista od 1984, a ručak posle nje je deo obreda.

Padarija — grad počinje ovde

Pekara koja radi od šest ujutru i u kojoj se doručkuje stojeći: pao na šapa je hleb prepolovljen, namazan puterom i pečen na ploči, uz kafu sa mlekom. To je najčešći doručak u gradu. Padarija je i mesto gde se popodne pije sok od svežeg voća.

Feijoada, i zašto subotom

Pasulj sa svinjetinom, kobasicom i sušenim mesom, sa pirinčem, farofom, kupusom i kriškom pomorandže. Jede se u podne, tradicionalno subotom, i posle nje se ništa ne planira. Navika je portugalska — jelo vezano za dan u nedelji — pa je restorani u Sao Paulu drže i sredom; ko dođe bez subote, traži je sredom.

Šta ne treba

• Večera u sedam. Kuhinja radi, ali sala je prazna i ništa nije na vrhuncu.
• Taksi do večere u špicu. Radnim danima od 17 do 20 važi rodízio i grad stoji; do restorana se ide metroom ili se kreće posle osam.
• Rezervacija za sve. Sto se unapred traži samo u kućama sa svetskih spiskova; u kantinu u Bikšigi i lokal u Liberdadeu ulazi se bez najave — i to je pola zadovoljstva.