Crna Gora ima i sever — bez gužve sa obale

Ko je u julu ili avgustu vozio od Herceg Novog do Budve, zna kako to izgleda: jedna traka u svakom smeru, kolona koja se kreće brzinom pešaka. Cela crnogorska obala, od Herceg Novog do Ulcinja, duga je stotinak kilometara — a te nedelje se na nju sliva cela zemlja plus pola regiona. Deluje kao da Crna Gora nema više prostora.

A Crna Gora je zapravo planinska zemlja koja se leti ponaša kao primorska. Tri i po sata vožnje od Kotora, u unutrašnjosti, počinje potpuno druga država — sa drugom temperaturom, drugom cenom i, uglavnom, bez ikoga.

Žabljak, mesto na ulazu u Durmitor, leži na oko 1450 metara i najviši je gradić na Balkanu. To je ono što se odmah oseti: dok je na obali trideset i tri stepena i ne pomera se vazduh, ovde je dvadeset i uveče treba jakna. U avgustu je to razlika koja se ne meri u stepenima nego u tome koliko sati dnevno možeš da budeš napolju.

VodičDurmitor: kad ići i koliko dana?Durmitor →

Durmitor ima osamnaest ledničkih jezera koja se ovde zovu gorske oči. Najpoznatije je Crno jezero, dvadesetak minuta pešice od centra Žabljaka; obilazi se stazom oko obale za sat i po, po ravnom, bez ikakve opreme. To je ono što ovaj kraj čini upotrebljivim i za ljude koji nisu planinari — ne mora se ništa osvajati da bi se videlo zašto se došlo.

Drugi razlog je kanjon Tare. Dubok je oko 1300 metara i najdublji je rečni kanjon u Evropi. Najlakše se vidi sa mosta Đurđevića Tara, koji je sagrađen pred Drugi svetski rat i stoji skoro sto sedamdeset metara iznad reke. Nema ulaznice, nema reda, staneš sa strane puta i pređeš ga pešice.

„Na obali se traži mesto za peškir. Tri sata dalje se traži razlog da se vratiš.“

— beleška s puta

Mane su realne i bolje ih je znati unapred. Nije problem razdaljina nego put — do Žabljaka se ide serpentinama na kojima se prosečna brzina meri u četrdesetak na sat, pa tri i po sata na mapi ume da postane četiri i po sa jednim zaustavljanjem. Vreme je planinsko i nepredvidivo: sunčano jutro i kiša u pet po podne su normalna pojava i u avgustu.

Izbor restorana je skroman i uglavnom svodi se na istu domaću kuhinju, što je nekome plus a nekome posle trećeg dana nije. Rafting se prodaje kao celodnevni izlet, ali dobar deo tog dana zapravo ode na prevoz kombijem do mesta ulaska i nazad — vredi pitati koliko traje sam spust pre nego što se plati. I najvažnije: ovde nema plaže ni izlazaka. Ko putuje zbog toga, biće razočaran, i to opravdano.

Ali zato ne mora da se bira. Ako se ionako ide na crnogorsku obalu, tri i po sata vožnje pretvara isti odmor u dva različita putovanja — i ono drugo je ono koje se posle prepričava, jer ga malo ko od ljudi koji su „bili u Crnoj Gori“ stigne da vidi.