Levade na Madeiri: koje staze su lake, a koje su planinske ture

Levade su kanali za navodnjavanje, a ne pešačke staze — hodanje uz njih je nusproizvod. Ostrvo ih ima preko 2.170 kilometara, sa desetinama kilometara tunela, i to je razlog zbog kog se Madeira obilazi peške čak i kad se ne planinari. Problem je što ista reč pokriva i ravnu šetnju kraj vode i traverz po ivici bez ograde, a iz naziva staze se to ne vidi.

Šta je levada i zašto uopšte postoji

Severozapad ostrva je vlažan, jugoistok suv, a šećerna trska je tražila vodu tamo gde je nema. Kanali su građeni od šesnaestog veka do četrdesetih godina dvadesetog, đenovljanskim novcem, robovskim radom i radom kažnjenika, uklesani u litice na mestima gde danas ne bi bilo lako ni sa mašinama. Voda i dalje teče i sistem je i dalje u upotrebi — deo za navodnjavanje, deo za hidroelektrane. Uz kanal ide servisna staza širine koliko i sam kanal, i po njoj se hoda: zato su levade uglavnom ravne, prate izohipsu, i zato deluju lakše nego što ponegde jesu.

Šta je laka staza, a šta nije

Lako je ono što je ravno, široko i bez tunela — kao Levada do Caniçal, oko jedanaest i po kilometara kroz šumu akacija, gde je jedini rizik da padne kiša. Srednje je sve što ulazi u tunele: Levada do Caldeirão Verde ide kroz njih i traži lampu i šlem, a cela mreža Caldeirão Verde i Inferno meri oko trideset sedam kilometara. Teško je ono što više nije levada nego planinska staza: PR1 sa vidikovca Piko do Arijeiro na 1.818 metara do Piko Ruiva na 1.861 metar ima sedam kilometara i oko tri i po sata hoda, sa vulkanskim tunelima, strmim stepenicama i izloženim padinama. Piko Ruivo je najviši vrh ostrva i do njega se ne stiže nikako drugačije nego peške.

Taksa i status staze

Zvanično klasifikovane staze se od 2026. rezervišu i plaćaju unapred, preko regionalnog portala SIMplifica, u terminima od po pola sata između izlaska i zalaska sunca. Samostalno se plaća 4,50€ po osobi po stazi, uz akreditovanog operatera 3€, a PR1 sa Arijeira ima posebnu, višu taksu od 10,50€. Vodič, dakle, nije obavezan ni na jednoj stazi — sa njim je samo ulaz jeftiniji. Važnije od takse je nešto drugo: institut za šume i zaštitu prirode objavljuje status svake staze i redovno ih zatvara posle kiše i odrona. Zatvorena staza nije preporuka nego zabrana, a prognoza od pre tri dana ne vredi ništa — status se proverava isto jutro, pre polaska, jer se otvara i zatvara u istoj nedelji.

VodičŠta se na Madeiri radi kad se ne hoda:Madeira →

Oprema i vreme

Cipele sa gazećim slojem koji hvata mokar kamen su jedina neophodna stvar; sve ostalo se improvizuje. Uz njih ide kišna jakna bez obzira na prognozu, jer vreme na severu i vreme u Funšalu nisu ista stvar, a razlika u visini od hiljadu i po metara nosi i deset stepeni manje. Za tunele treba čeona lampa — telefon ne radi posao jer ruke trebaju za oslonac. Kreće se rano: oblak se do podneva popne na greben i vidikovac na 1.818 metara postane bela zavesa, što se na Arijeiru dešava češće nego što bi ljudi želeli.

Funšal kao baza

Na ostrvu živi oko 250.000 ljudi i otprilike polovina u Funšalu, pa je izbor baze zapravo izbor između grada i tišine. Funšal ima prosečnu godišnju temperaturu od 20 °C, žičaru do Montea i najviše smeštaja, a aerodrom je trinaest kilometara severoistočno. Taj aerodrom je posebna priča: pista je duga 2.781 metar i delom stoji na platformi nad okeanom, na 180 stubova, a brda onemogućavaju standardni instrumentalni prilaz, pa se sleće vizuelno uz zaokret od skoro 180 stepeni. Posade imaju posebnu obuku i posebna ograničenja vetra — otkazi i preusmeravanja nisu retkost i vredi ih računati u plan. Funšal je i kruzing luka, pa dani kad su u luci dva broda menjaju gužvu u starom gradu i cene u restoranima uz obalu. Druga baza koja ima smisla je severozapad, oko Porto Moniša i njegovih prirodnih bazena od lave — dalje je od aerodroma, ali je odatle bliže vlažnim stazama i lovorovoj šumi.

Kada ići: praktično cele godine. Funšal je blag i zimi, pa ne postoji mesec u kome se ne hoda; razlika je u kiši i u tome što je na severu skoro uvek vlažnije. Lovorova šuma kroz koju vodi većina staza je na UNESCO listi i stara je najmanje 1,8 miliona godina — to je i jedini deo Madeire koji se ne vidi ni sa jednog vidikovca, nego samo iznutra, sa staze.